|
01407 Ево, сједе, моје злато мило, ... 001 Ево, сједе, моје злато мило, 002 Па ја узе перо и црнило, 003 Да ти пишем по бјелом папиру! 004 Мала моја, ђе сам на квартиру. 005 Покрај мене жељезница свира, 006 Наш капетан шором командира! 007 Ситан пјесак, нога се измиче, 008 Официри форитловат вичу! 009 Шут’, не плачи, мило јање моје, 010 Што одлазим ја на бојно поље! 011 Судбина је да погинем тамо, 012 Мала моја, ти не плачи за мном! 013 Ти ћеш себи бољега наћи, 014 И бољега и богатијега! 015 И вишега драга, сребра и блага, 016 Сем љубави ко моје више наћи нећеш! 017 Мала моја, и у земљу лећ ʼеш! 018 А кад чујеш, мала, да сам погинуо, 019 Преко кола приди, никог се не стиди! 020 Кроз коло прођи, па ми на гроб дођи, 021 На мом гробу стани, па за мном уздахни! 022 На мом гробу клекни и овако рекни: 023 „Ту почива бијело, мога лоле тијело, 024 Ту почива оно мило, што ме је љубило!” |
Подаци о песми
| Сакупљач | Недељка Гвозденовић |
| Казивач | Павао Талић, 16 година, четири разреда основне школе, Срнава; бригадир Треће оџачке бригаде. |
| Место и време бележења | 03. 10. 1949. на градилишту ауто-пута „Братство и јединство“. |