01357 Станко, сунце, од жалости јарке ...

001    Станко, сунце, од жалости јарке
002    Где умире јединак у мајке
003    Оболио од тешкога бола
004    Доћера га љубав до умора
005    Често мајка гробу долазила
006    И овако сину говорила:
007    „А, мој сине, и бол срца мога
008    Је ли теби необична соба?”
009    Нешто јој се из земљице јавља
010    Чудноватим гласом проговара:
011    „Није мени необично сама
012    Нит су тјесна четири дувара
013    Јер је мени драга ујадила
014    У љуту се гују претворила
015    Поваздан се по мом гробу вије
016    А по ноћи црне очи пије
017    Већ ти кажи мојим друговима
018    Ког бирају, нека не варају
019    Јер је тешка дјевојачка клетва
020    Када куне, до Бога се чује
021    Кад заплаче, све се земља тресе
022    Кад уздане, жарко сунце стане
023    Кад јој суза на земљицу пане
024    Земљица се на троје распане”.

Подаци о песми

СакупљачНедељка Гвозденовић
КазивачАница Мартић, 19 година, четири разреда основне школе, Добрич, Мостар; бригадирка Треће мостарске бригаде.
Место и време бележења02. 10. 1949. на градилишту ауто-пута „Братство и јединство“.