01800 Послушајте, браћо знана, ...

001    Послушајте, браћо знана,
002    Сви другови из Бељана,
003    Да запјевам пјесму наду,
004    За ђевојку једну младу!
005    Та је цура кајно вила,
006    Шћер Лучића Васа била.
007    Ђе је кућа цуре ове,
008    Сомина се село зове.
009    На широку луку равно,
010    Под Магленом гору гладну,
011    Ђе високе расту јеле,
012    Ту се гаје овце бјеле,
013    Ту је расла Црногорка,
014    Име јој је било Зорка.
015    До седамнʼест пуно љета
016    Ко румена ружа цвета,
017    Везе златом про јаглука,
018    Румени се ко јабука,
019    А од себе добра била
020    И лијепа кајно вила.
021    Родитељи цуру воле,
022    Свјетују је и соколе,
023    Ш њом се диче браћа мила,
024    Свак је зове: бјела вила,
025    Но замало та је жеља
026    Цури здравље за весеља.
027    Триʼс’ девето би пролеће,
028    Кад је вакат у цвијеће,
029    Разбоље се цура млада
030    У прољеће изненада,
031    Те болује тешку бољу
032    На Соминском равном пољу.
033    Баш на Луку тридесʼ [...]
034    У близину нема села,
035    Па јој чуше цуре фине,
036    Другарице од Сомине,
037    Дању, ноћи све долазе,
038    Младу цуру те об’лазе
039    И доносе разног лека
040    Да продуже цури века.
041    Брат јој оде преко гора
042    У љекарску по доктора.
043    Кад је доктор дошо био,
044    Младу цуру те видио,
045    Овако јој говорио:
046    „Забадава то вам нада,
047    На умору цура млада!”
048    Кад љекарској доктор пође,
049    Смртна ура цури дође.
050    Господско јој лице бледи,
051    Сузе лије, оком гледи,
052    Сузе лије мајка мила,
053    Па је шћери говорила:
054    „Кажи, шћери, жао ми је,
055    Шта је теби најжалије?”
056    Млада цура бесједила:
057    „Казаћу ти, мајко мила,
058    Жао ми је сваке ноћи,
059    Неба, земље, дана, ноћи,
060    Плавог дана, славе, свеца,
061    Жарког сунца и мјесеца,
062    Оца, мајке, браће, сека,
063    Најжалије млада века!”
064    То је цура изустила,
065    Лаку душу испустила.
066    Мила браћа сузе лију,
067    У црну је свилу вију.
068    Ковчег цури направише,
069    Црну боју ударише,
070    У ковчег је затворише
071    Да не гледа свјета више.
072    ??Насмијала цура млада,
073    Изгубљена њена нада.
074    Више главе гори свјећа,
075    Уништена њена срећа.
076    Бјелој цркви кад одоше,
077    Свати је поведоше.
078    Та је црква била веља
079    Крај Јована Светитеља.
080    У цркву је унијеше,
081    Пред иконе донијеше,
082    По хришћански закон врши,
083    Целивање већ заврши,
084    Изнесу је брата оба,
085    И спустише у дно гроба.
086    Кад поп на гроб вино просу,
087    Цео спровод сузе просу.
088    Алʼ милосни слушај друже,
089    Жалосне је сеје туже.
090    На гроб јој је тата био
091    И овако говорио:
092    „С миром спавај, шћери мила,
093    И лака ти земља била,
094    Кад те је рано премамила,
095    Да те жали мајка мила!”
096    То је тати говорио,
097    Гроб плочама затворио.
098    И насуше земље црне,
099    Да се више не повине,
100    Гроб јој фино оградише,
101    Виту јелу посадише,
102    Три јој венца поставише,
103    Успомену оставише,
104    Разно цвеће и љекове
105    Да се кити кроз вјекове,
106    А са љеком да сʼ умива,
107    Да се ником не од’зива.
108    Спровод оде, цура оста,
109    Нека јој је земља проста!

Подаци о песми

СакупљачЈованка Големовић Лазаревић
КазивачМилица Перовић, Никшић; бригадирка Никшићке бригаде.
Место и време бележења08. 09. 1949. године, на градилишту дуж трасе ауто-пута „Братство и јединство”.
Напомена приређивачаСтих 4: у рукописној свесци прво написано „младу”, па прецртано и дописано „наду”.
Стих 94: последња реч се тешко рашчитава; у првој редакцији стоји „прекрила“, што се не рашчитава у рукопису.