01267 О, мој побро, сви ми добро знамо ...

001    О, мој побро, сви ми добро знамо
002    Да ми војску служити морамо.
003    Који је се, побро, оженио
004    И код куће жену оставио!
005    У кога је, побро, жена млада,
006    Свака му се неваљало влада.
007    Он се, јадан, брине, па јој пише,
008    Ал’ она га из љубави брише.
009    Његово је писмо не занима,
010    Јербо с другим бољу љубав има.
011    Је л’ кад дође, воли га ко Бога,
012    Кад га нема, воли другога.
013    Када чојек тако нешто чује,
014    Он се својој кући не радује.
015    Како ће се радовати кући,
016    Кад он мора своју жену тући.
017    Само тако да живи у нади,
018    Док је рата да зла не заради.
019    Мисле жене ђе пушке пуцају,
020    Тамо људи живи не остају.
021    Кад нестану та ратна времена,
022    Биће многа отерана жена.
023    Ову песму пјевајте у колу,
024    Спомињите свилајачку лолу!
025    Ова песма сад се завршава,
026    Живио нам Тито и држава!

Подаци о песми

СакупљачНедељка Гвозденовић
КазивачБошко Ракић, 16 година, Горња Свилаја, Оџаци, три разреда основне школе, два течаја; бригадир Друге оџачке бригаде.
Место и време бележења01.010. 1949. на градилишту ауто-пута „Братство и јединство“.
Напомене сакупљачаУз коло.