00612 Са врх Стрмца, високе планине, ...

001    Са врх Стрмца, високе планине,
002    Бијела је кликовала вила,
003    Дозивала Видовића Жарка,
004    Команданта младих партизана,
005    Пљеваљскога првог батаљона,
006    Који са војском бјеше у Шљиванску.
007    Овако му вила говорила:
008    „Друже Жарко, партизанска дико,
009    Да лʼ је теби доказао ико
010    Да се мрска подигнула војска?
011    Мрска војска, фашистичке чете,
012    Што за пљачку по селима лете?”
013    Још му вила ʼвако говораше:
014    „Поʼватајте стазе и богазе,
015    Да четници вама не пролазе,
016    Партизанске куће да не пале,
017    Да испуне своје жеље вруће!”
018    Кад то зачу Видовићу Жарко,
019    Скочи Жарко на ноге лагане,
020    Па повика: „Ој, другови моји,
021    Ко бʼ отишо [тамо] да извиди,
022    [Да извиди] шта у тами стоји?
023    Илʼ се тама из потока дигла,
024    Илʼ је војска фашистичка стигла?”
025    Из чете му сиви соко лети,
026    Што за правду не жали мријети,
027    То бијаше витез и племићу,
028    Друг вриједни, Милане Контићу:
029    „Друже Жарко, ја ћу ићи,
030    Мени није туга
031    Да ја узмем неколико друга!”
032    Још ни зора засвитила бјеше,
033    Стиже Милан до бијела двора.
034    Пред њега је мајка ишетала
035    И овако њему говорила:
036    „Ој, Милане, о, мој мили сине,
037    Немој ићи војсци у близине,
038    Ти си јунак са мало дружине!
039    Пред војском је Марковићу Тодо,
040    Све поштење за паре је продо,
041    И он ради да те упропасти!”
042    Још му мајка говорити шћаше
043    Алʼ је Милан ни слушати неће.
044    Но јој само ʼвако говораше:
045    „Ој, Бога ти, мила моја мати,
046    Немој моме казивати тати
047    Да ја јутрос ʼвуда зором идем,
048    Да душмане своје ја обидем!”
049    Када Милан на Тикову стиже,
050    Гледа војску око себе ближе ‒
051    Мисли Милан да су партизани.
052    Партизанском лозинком се јави,
053    Док не пуче пушка из пријека.
054    Тад се Милан јаду осетио,
055    И другове натраг повратио
056    Да известе команданта горе,
057    Да му кућу ʼоће да сагоре.
058    Многа зрна митраљеска лете,
059    Једно зрно момка заграбило
060    Па га земљи љуто оборило.
061    Млади Милан дугом пушком
062    На све стране бије.
063    Муниције кад му неста,
064    Борити се онда преста.
065    Није био јунак мали,
066    Него у се бомбу пали,
067    Нека виде Црногорци,
068    Што санџачки раде борци.
069    Млади Милан издисаше
070    И Стаљина поздрављаше
071    И овако говораше
072    Да Видоју, милу брату, каже,
073    Марковића Тода нека траже,
074    Па да смакну оног људског гада
075    Да од њега народ не пропада!

Подаци о песми

СакупљачРадослав Павловић
КазивачДаринка Б. Контић, ученица, Учитељска школа, Никшић, Пљевља. Отац Божо, б. земљорадник, погинуло на месту Сутјеска. Божо је био из Пљеваља, даљим пореклом из места Пјешивце. Трећа ударна црногорска бригада.
Место и време бележења19. 08. 1949. на градилишту ауто-пута „Братство и јединство“, деоница код Жупање.
Напомене сакупљачаОва песма певана на селима, митинзима, у колу на игранкама.

Милан Контић, блиски сродник ове Даринке погинуо је 1942. Био је из села Тикова у Пљеваљском срезу.