00604 Слушај, друже, тешкога удара ...

001    Слушај, друже, тешкога удара
002    На двадесет први фебруара!
003    У Станковци мјесту ко си био,
004    Кад се страшан случај догодио,
005    Кад погине седам соколова
006    Од усташког праха и олова.
007    По дану им нису хтјели доћи,
008    Већ у четри сата по поноћи.
009    Иде банда ко вуци из горе,
010    У бијеле дворе Вунић Томе,
011    Да им даде све што је могуће
012    И све оно што има код куће.
013    Он им сваку испуњава праву,
014    Само да му не одсјече главу.
015    Ал’ срдито они њему кажу
016    Да из куће двије главе тражу.
017    Син проблиди као камен блиди
018    Кад пред собом разбојнике види.
019    Тужан Марко од њи’ помоћ иште,
020    Да његову младост не униште,
021    Јер да му је жао љубе младе,
022    Под појасом што чедо имаде,
023    Да највише хватаће га рана,
024    Кад му дјеца почну звати: „Тата!” ‒
025    Онда ће им жалит љубав жива,
026    Да им тата у земљи почива,
027    Да им тата на животу није,
028    Црна земља да му младост крије.
029    Кад су своје испунили жеље,
030    Обадвоје пред кућом закољу!
031    Плачућ оста њихова родбина,
032    Марку љуба од дваест година.
033    Руке му је свила око врата,
034    И његова спомињала брата:
035    „Ајме, Анте, мој соколе сиви,
036    Сад твој отац и брат нису живи,
037    Сад њихове душе помоћ ишту,
038    Да им слава буде на огњишту,
039    Да за ништа ниси жив на свету
040    Освети и’, мој румени цвету!”
041    Оде банда, ко да и не чује,
042    Плин односи и даље путује.
043    И одоше прије зоре ране
044    У бијеле дворе Мојић Пане,
045    Да им даде све што је могуће,
046    И све оно што има код куће.
047    Он и’ моли, у срце и’ дира:
048    „Немојте ми сина Крешимира,
049    Који ми је из нејака мио,
050    Чини ми се да би ме хранио!”
051    Али у њи’ милосрђа није,
052    Већ га гону што га могу прије.
053    Кад он види да му нема спаса,
054    Он зажали иза свега гласа:
055    „Гоните га, туга вас не мори,
056    Имам и ја сокола у гори,
057    Мог Ивана, јабуку од злата,
058    Он ће свога осветити брата!
059    Њему срце неће дати мира,
060    Освјетиће брата Крешимира!”
061    Оде банда, ко да и не чује
062    Момка гонећ и даље путује.
063    И одоше, хватала и’ рана,
064    Баш до села Црљеника Мала.
065    Кад су дошли на Црљеник били,
066    Ту се плаће и немило цвили,
067    И ту они ћуда начинише,
068    Три ћовјека најбоља убише.
069    Три убише најбоља племића,
070    Два Антуна и оба Морића.
071    А трећему тужно слово пишу,
072    Томе Морић њему име лишу.
073    Два у војсци он имаде сина,
074    До два сина, две јелове гране,
075    Морић Јосо и Морић Стјепане.
076    Оде банда, ко да и не чује,
077    Плин односе и даље путује.
078    Кад прођоше покрај Госпе Свете,
079    Луде мисли у главу им лете,
080    Један виче: „Јоште није доста,
081    Причекајте, јоште један оста!”
082    Ал’ да видиш Јереле Морића,
083    Трће двору Блажа Милетића,
084    Кајно вуче у дворе му ступа
085    И ногама у врата му лупа.
086    Досадно је њима било стат
087    Стали су му ћерку дозиват.
088    „Устај, Машо, и отвори врата,
089    И показуј за својега брата!”
090    Маша им је врата отворила:
091    „Добро јутро”, одма’ им назвала,
092    „Добро јутро”, оштро одвраћају
093    И за оца одма’ је питају.
094    Маша моли познатог бандита,
095    Да би код њег’ служила је срића:
096    „Све ћу вама ја из куће дати,
097    Немојте ми у оца дирати!”
098    Они њојзи оштро одговоре:
099    „Твоје ћемо поробити дворе,
100    Из њих ћемо сваку однет справу,
101    Оцу твоме одсјећемо главу!”
102    Ћуо старац ко с дјецом дивани,
103    Па је одма’ излазио вани.
104    Па кад они старца угледаше,
105    Ко тигери њему доходише,
106    Шћепаше га за старачке руке,
107    И тешке му зададоше муке.
108    Паде старац на гола кољена,
109    И он моли Бога Господина,
110    И још моли свакога бандита
111    Да му главу одсјећ не мерита:
112    „Два у војсци ја имадем сина,
113    Која жали ваша домовина.
114    Јунаци су они вама прави
115    За фашизам боре се крвави.
116    Па се и ви сетите на Бога,
117    Не рушите гњездо рода свога!
118    Срам ће бити после ваше дјеце,
119    Кад вас буду звали издајице.
120    Ви ћете се издајице звати,
121    Докле буде сунце небом сјати!”
122    А кад они разумеше старца,
123    Два му тешка дадоше ударца,
124    Два ударца од пиштоља свога,
125    На њи’ пало проклетство од Бога!
126    Још у вишој нашли су се туги
127    Кад осване двадесет и други.
128    Тужно звона на звонику брују,
129    Соколови кад се са’рањују.
130    То су, браћо, превелика дјела,
131    Седам људи све из једног села.
132    Ту се плаће и немило јеца,
133    Плаћу људи, дјевојке и дјеца.
134    Ал’ народу задња рјеч је ова:
135    „Слава вама, седам соколова!”

Подаци о песми

СакупљачРадослав Павловић
КазивачМарјан Цвитан, тежак, Затона (Шибеник), 20 година, писмен. Отац такође земљорадник, писмен; Далматинска бригада (Котар, Шибеник, Отоци).
Место и време бележења18. 08. 1949. на градилишту ауто-пута „Братство и јединство“, деоница код Жупање.
Напомене сакупљачаПесма о злочину усташа у Станковцима и Малом Црљенику у Котару Шибеник 1943.