01909 Била једном нека девојчица, ...

001    Била једном нека девојчица,
002    У Књажевац прва лепотица.
003    Црне очи, а устанца мала,
004    По имену Вера је се звала.
005    Куд је Вера на игранку била,
006    Свуђ је она победу носила.
007    Кад наврши шеснаест година,
008    Завери се за јединца сина,
009    Прекопута за свога комшију,
010    За некога Бору занатлију.
011    Док је Бора њен вереник био,
012    Често пута код ње долазио
013    И шаљиве речи говорио,
014    У љубави одмах наступио,
015    А и Вера не хтеде да квари,
016    Већ ступише у љубавне ствари.
017    Млади пар и ужива у слави,
018    Уживају три године равно;
019    Кад четврта година наступа,
020    Бора Вери љубав отказао.
021    Зато да не изгуби прилику
022    Он испроси Милу миражику.
023    Кад је Вера за ово сазнала,
024    Жалосно је Бору запитала:
025    „Је ли, Боро, је лʼ то може бити,
026    Један момак две цуре љубити?
027    Је ли, Бора, такав памет носиш,
028    Једну имаш, а ти другу просиш?
029    Река крви међу нас ће лити,
030    Али Мила неће твоја бити!”
031    „Можеш, Вера свашта учинити,
032    А за мене немој се надати,
033    А за другог можеш се удати!”
034    Отад Вера ни јела ни пила,
035    Сваког дана дубоко мислила,
036    Сваког дана пратила мишљење
037    Док донела коначно решење.
038    Леворвер је негде набавила,
039    Опроштајно писмо саставила,
040    Па све скупа у орман сложила.
041    У суботу уочи недеље
042    Кад се Бора спрема за весеље,
043    И девојке кад му венац вију,
044    Тад му Вера дође пред капију.
045    Обукла је свиленог одела,
046    И са собом леворвер понела.
047    Тад је она на капији стала,
048    И Бору је одма’ дозивала.
049    „Је ли, Веро, шта се овде скиташ,
050    И шта имаш ти мене да питаш?”
051    „Ништа, Бора, немам да те питам,
052    Већ сам дошла теби да честитам,
053    Твоју младу и ново весеље,
054    То су биле, Боро, моје жеље!
055    А још, Боро, најважније то је,
056    Донела сам све дарове твоје,
057    Што си, Боро, мени доносио,
058    Кад си некад мој вереник био.”
059    Алʼ дарове не извади Вера,
060    Већ извади свога леворвера.
061    Виде Бора шта ће с њега бити,
062    Да ће њега Вера погубити,
063    Окрену се, па поче да бега,
064    Алʼ три метка достигоше њега.
065    „Немој, Боро, проклињати срећи,
066    Сад ћу и ја поред тебе лећи!”
067    Леворвер је комбинован био,
068    Седам метка у Веру сложио.
069    Кад је била велика пуцњава,
070    Борина је мајка истрчала,
071    Борина је мајка истрчала,
072    И овако сину нарицала:
073    „Место, сине, да легнеш уз младу,
074    А ти ћеш ми у дебелом ʼладу!”
075    Кад код Вере писмо пронађоше,
076    И они га одмаʼ отворише,
077    Алʼ у писмо стајаше овако:
078    „Ове жртве насред тротоара,
079    За њих нема кој да одговара!
080    Ове жртве направила Вера
081    Из својега бровингера.”

Подаци о песми

СакупљачЈованка Големовић Лазаревић
КазивачДамњана Марјановић, рођена 1924. године, 25 година, писмена, Буриновац, Књажевац; бригадирка Тимочке бригаде.
Место и време бележења11. 09. 1949. године, на градилишту дуж трасе ауто-пута „Братство и јединство”.
Напомена приређивача Стих 2: у рукописном запису, иза „У Књажевац“ стоји „(бољевачки)“ уметнуто у стих. У првобитном запису је стајало „У Рековац“, па је накнадно прецртано графитном оловком и истим рукописом изнад написано „У Књажевац“.