02325 Ево туге да је нема веће, ...

001    Ево туге да је нема веће,
002    Двајестосмо годиште се креће.
003    Мени стиже да ја морам ићи
004    У Њемачку за три сата стићи.
005    А ја клеко да се молим Богу –
006    За три сата ја стићи не могу.
007    Ја се враћам својим путом малим,
008    Са својим се селом да алалим:
009    „Збогом, село, збогом ви цурице,
010    И гојте своје бјело лице!
011    Лице гојте, мене се не бојте,
012    Јер ја имам своју привјерницу –
013    Морате је познати по лицу:
014    Румена и бијела лица,
015    То је, побро, моја суђеница!
016    Чекала ме девет годиница!
017    Чекај мене, мило јање моје,
018    Док одслужим три године своје.
019    Три године, не више, ни мање,
020    Како смо се заволели, јање!

Подаци о песми

СакупљачЈованка Големовић Лазаревић
КазивачРужа Мићић, рођена 1930, 19 година, писмена, Доњи Зовик, Брчко; бригадирка Четврте брчанске бригаде.
Место и време бележења15. 09. 1949. на градилишту ауто-пута „Братство и јединство“.
Напомене сакупљачаКоло.
Напомена приређивачаПесма је током прве редакције прескочена; није прекуцана.
Стих 2: У рукопису стоји „двајест осмо“; задржано „ј“ као аутентична одлика говора.